Kada su početkom 20. veka otkriveni vitamini nauka je oko tog događaja podigla veliku buku. Odmah je usledila velika propaganda i informisanje stanovništva o potrebi korišćenja vitamina u ishrani i lečenju bolesti a razlog je bio opravdan: vitamine je bilo moguće industrijski proizvoditi i ostvarivati velike profite. Kada je 1940. godine američki istraživač Dr Edward Howell otkrio još bitnije elemente – enzime, stvarne nosioce života, nauka tome uopšte nije pridala nekog većeg značaja niti priznanja. Poenta: žive enzime možemo naći samo u sirovoj hrani. Oni se ne mogu industrijski proizvoditi (mislimo prvenstveno na enzime od kojih imate realne koristi a to su živi enzimi koje veštački nikada neće moći da zamene). Ako imate potrebu da često posećujete lekare zbog hroničnih bolesti ne zaboravite ovu činjenicu: enzimi su glavni lekari vašeg organizma.
ENZIMI SU GLAVNI LEKARI VAŠEG ORGANIZMA
Zahvaljujući živim enzimima sada je bolesnike moguće lečiti hranom ali je nju teško patentirati pa samim tim postoji slabo interesovanje kompanija za ovakav vid lečenja. Međutim javnost ima interesa da sazna pravu istinu a ne samo da se povinuje informacijama koje joj serviraju industrija i nauka. Mi koji želimo da učinimo nešto dobro za svoje zdravlje trebamo prave informacije.
Šta su enzimi?
Šta su zapravo enzimi? Radi se o specifičnim supstancama koji u sebi nose iskru života koje pokreću vegetativni život u svim biljnim ćelijama, u životinjama i čoveku. Oni definišu osobenost svakog živog bića, grade organe i njihove funkcije. Bez enzima nema deobe ćelija, rasta i umnožavanja. Oni upravljaju hemijskim procesima u organima čoveka, životinja i u biljkama i to vrlo precizno, kao mali kompjuteri. Enzimi su kompleksni proteini i deluju kao katalizatori u skoro svim biohemijskim procesima u organizmu. Njihova efektivnost vezana je za prisustvo određenih minerala i vitamina bez kojih čak ne mogu pravilno funkcionisati (npr. mangan, bakar, cink, gvožđe…).
U ljudskom telu postoje dve vrste enzima: endogeni i egzogeni. Endogene nazivamo i fermentima i oni nastaju u žlezdama organa za varenje pa stoga regulišu sam proces varenja. Nama su trenutno interesantniji ovi drugi, egzogeni enzimi, koji obavljaju raznorazne zadatke a posebno su zaduženi za ćelijski metabolizam. Oni su mnogo važniji od vitamina pa bi mogli da kažemo da su vitamini u stvari pomoćnici ili sluge ovih enzima. Za razliku od fermenata ove enzime naše telo ne može da proizvede. Budući da su oni “egzo” tipa to znači da se mogu uneti samo spolja, preko hrane. Sirove biljke obiluju ovakvim enzimima pa kada ih pojedemo mi te enzime unosimo u nas a oni svoju funkciju i delovanje koju su činili u biljkama nastavljaju da čine u nama. Kada uđu u nas, u ćelije, oni preuzimaju funkcije i poput veštih menadžera upravljaju brojnim procesima čineći naš organizam zdravijim.
Praktično to se odražava na naše opšte zdravlje, izgled i lepotu, funkciju organa i žlezdi, čišćenje ćelija od toksina i otpadaka što je u direktnoj vezi sa bolestima tipa artritis, začapljenjem vena i krvotoka, žučnim bolestima, tumorskim a posebno tegoba koje dolaze sa godinama. Što je čovek mlađi to je njegovo telo bogatije enzimima dok se sa starošću njihov broj smanjuje.
Najviše ih ima u presnoj hrani a to su klice žitarica, voće, povrće. Enzima ima dosta u orašastim plodovima, semenju i mahunarkama. Ove biljke sadrže i supstance koje se zovu inhibitori enzima koji sprečavaju apsorciju enzima i prave napor našem sistemu za varenje. Zato bi bilo poželjno ove inhibitore prethodno neutralisati što se postiže klijanjem, natapanjem u toploj kiselkastoj vodi, kiselim kvasanjem i fermentacijom. Dobar izvor živih enzima predstavljaju hladno ceđeni sokovi od povrća i voća. Neke namirnice poput žitarica i mahunarki ipak moramo kuvati jer ih teško možemo svariti u našem organizmu ali sve što možete jesti sirovo koristite ga u takvom obliku, bez kuvanja.
Enzimi su bitni
Enzima ima najviše u sirovoj hrani i ako praktikujemo takvu ishranu smanjujemo obavezu tela da iste proizvodi. Kod termičke obrade kuvanjem svi enzimi se deaktiviraju na 48 stepeni celzijusovih dok u suvom stanju ta temperatura iznosi 65 stepeni. Nije potrebno imati sofisticiranu tehnologiju za prepoznavanje optimalne temperature hrane. Hranu do 48 stepeni možemo bez problema držati u rukama dok preko toga to postaje problem. Na ovaj način priroda nam daje informaciju o temperaturi koja odgovara našoj hrani. Uništavanjem enzima gube se i vrednosti i svojstva mineralnih materija kao što su kalcijum, sumpor, gvožđe i mnogi drugi. Hemičari će reći da se kuvanjem minerali ne uništavaju. Delimično, oni jesu u pravu. Ono što se uništava termičkom obradom jesu enzimi koji su za te minerale organski vezani. Bez odgovarajućih enzima ti minerali ne mogu se pravilno upotrebiti u ćelijama pa samim tim postaju više mineralni otpad nego ishrana. Kuvanjem se organske minealne materije pretvaraju u anorganske. I ne samo to. Kuvana hrana višestruko izaziva taloženje otpadnog materijala i kiselina (o čemu smo već pisali na stranici “kisela PH vrednost”). Neke od kiselina koje se sakupljaju u tkivima mišića i zglobova kristališu se pa nastaju reumatizam i artritis. Pomenuti otpad taloži se na raznim mestima u telu formirajući plake i čepove pa nastaje zakrečenje arterija, visok krvni pritisak, bolesti srca, žučni kamenovi, kožne bolesti i mnoge druge tegobe. Često puta ćemo neopravdano okriviti bakterije ili viruse za neke probleme a u stvari radi se o preopterećenošču tela raznim štetnim i otpadnim materijama – zbog pogrešne ishrane, što predstavlja dobru podlogu za opstanak i uzgoj virusa. Ovaj problem doduše može se rešiti primenom autofagije, normalno uz vegansku ishranu.
Jeste li se ikada zapitali zašto se životinje u zološkim vrtovima hrane sirovom hranom a ne kuvanom ili pečenom? Kaže se da bi se u tom slučaju one razbolele. A zašto se onda nama servira takva hrana? Ovo taloženje otpadnih materija kao i nedostatak mineralnih materija nastaje zbog upotrebe termički obrađene hrane. Telo će pokušati da se reši tog balasta, da taj otpd izbaci iz sebe a tada će se javiti ono što mi zovemo “simptomima” bolesti a koji dođu nešto kao “crvena lampica”. Tada će na scentu stupiti medicina koja će tretirati simptome trudeći se da vas “spasu” i što pre ugasi tu lampicu.
Po običaju, mi ćemo pokušati da te simptome odamah saniramo ali čim rešimo jedan pojaviće se drugi i to tako u nedogled.
Kako onda čovek uopšte preživljava sa tolikom kuvanom hranom? Telo donekle ume da se snađe. Biolozi su ustanovili da su za metabolizam određene hrane potrebni oni enzimi koji su sa njom organski vezani. Ali ako nema tih enzima telo se snalazi pa uzima fermete za varenje npr. iz pankreasa. Ovo donekle rešava problem ali izaziva ubrzanu amortizaciju organizma pa u starosti uslede tegobe koje inače ne moraju da se pojave. Ishrana koja se uglavnom bazira na kuvanoj hrani predstavlja veliko opterećenje za pankreas jer iscrpljuje njegove rezerve. Naime zbog manjka enzima pakreas se forsira da radi punim tempom a vremenom to će dovesti do inhibiranja njegove funkcije. Zbog manjka enzima u hrani trošiće se telesne rezerve a ovo će pak dovesti do skraćenja životnog veka i slabljenja otpornsti organizma na razne životne izazove. Ljudi koji jedu mahom kuvanu hranu dobijaju uvećanu gušteraču dok ostali organi počinju da se smanjuju, naročito mozak.
Ako skuvate kupus u njemu ostaju svega 2% početne vrednosti enzima. Uz enzime gube se i vitamini. Vitamin C koji je zadužen za čišćenje krvi se npr. u potpunosti gubi kuvanjem dok se ostali vitamini delimično gube. Belančevine gube 2/3 svoje vrednosti. U procesu metabolizma javlja se više otpadne materije i kiselih ostataka. Njihov nedostatak učiniće da 3/4 mineralnih materija postane neupotrebljivo našem organizmu. Tako i uz pun želudac ljudi postaju neishranjeni jer jela postaju bezvredna. Velike štete od zagrevanja trpe i masti i ulja. Kod ulja ova temperatura predstavlja problem ne samo kod prženja već i kod same proizvodnje ulja gde se koriste vrući tehnološki postupci. Biljna mast u čvrstom stanju, zagrejano ulje, podjednako su opasni kao i životinjska mast. Zbog njih dolazi do začepljenja vena i povećanja krvnog pritiska. Sa druge strane hladno ceđena ulja imaju pozitivniji efekat. Kod kuvanja takođe stradaju aroma i ukus hrane.
Zato će biti teško napraviti ukusno kuvano jelo bez dodataka tipa pojačivača ukusa, šećera, soli i sl. čime ćete sebe uvesti u dodatne probleme. Kuvana hrana zapremiski je manja od sirove tako da je unos hrane uvećan i dolazi do lakšeg gojenja a povećavaju se i troškovi ishrane a da ne govorimo o troškovima lečenja koji se automatski nameću sa ovakvim načinom ishrane.
Enzimi i rak
Ovde možemo napraviti vezu između nedostatka presne hrane i pojave raka. Zbog nedostatka enzima trpi ćelijska reprodukcija pa dolazi do raznih abnormalnosti. Tamo gde se u našem telu gomilaju otpadne materije zbog nedostatka enzima koji ih čiste, otvaraju se vrata truleži i stvaraju se uslovi za nastanak raka. Zato je veoma bitno omogućiti detoksikaciju otpada na ćelijskom nivou (autofagija). Nemojte dovoditi rak u vezu sa nekim virusom jer on nije zarazna bolest. Protivotrov za rak neće biti pronađen jer to bi bio samo još jedan lek koji bi dodatno zatrovao naše telo. Jedini lek koji može pomoći, a koji nije otrovan, jesu enzimi. I ne zaboravite, oni se ne proizvode u fabrikama već u prirodi, u organski gajenim biljkama.
Verovatno ste već čuli za razne alternativne metode uz pomoć kojih je došlo do brojnih slučajeva izlečenja od raka. Za sve ove metode, Budwig, Brojs, Gerson i ostale, gotovo kod svih njih prednjači upotreba sirove hrane. Gersonovi ceđeni sokovi nisu ništa drugo nego sokovi od povrća ili voća, prepuni živih enzima koji su glavni nosioci izlečenja bolesti. Ali da biste uspeli da izlečite ovakve bolesti morate uvideti odakle one dolaze. U tome leži značaj razumevanja potrebe za enzimima. Hemoterapija i zračenje dovešće do novih problema koje ćete pored problema sa primarnom bolešću morati dodatno da sanirate a ti problemi se vrlo teško koriguju, čak i sa presnom hranom.
Mnogo je bolje ako enzime iskoristite kao preventivu. U tom slučaju poštedećete sebe brojnih problema koje dolaze sa bolestima. Takva ishrana povlači sa sobom i određene navike, razuman način života, boravak na suncu i čistom vazduhu, pravilnu upotrebu vode, disanje, fizičku aktivnost. Čak i delimična upotreba sirove hrane daće primetnu jačinu vašem organizmu. Kao što se podrazumevaja ubacivanje novih namirnica u ishranu tako se podrazumeva i eliminacija nekih starih. To znači da izbacite beli i polubeli hleb, testenine, jela od belog brašna, meso i mlečne proizvode kao i jaja, životinjske masti, kolače, beli šećer i so.
Prirodni sokovi najbolji su izvor živih enzima. Ali ovde vodite računa jer kada kupujete hladno ceđene sokove primetićete da na prednjoj strani ambalaže stoji udarna poruka: “hladno ceđeni sok” i to je dobra stvar za enzime ali sa druge strane sitnim slovima piše “pasterizovano” a to već nije dobra stvar. Pasterizacija je proces koji se vrši na 80C stepeni a služi uglavnom za povećanje roka trajanja proizvoda što ide u korist proizvođaču a sa druge strane za vas to postaje “hladno ceđeni – kuvani sok”. Ako hoćete da popijete hladno ceđeni sok sa enzimima moraćete da kupite sokovnik i da sok napravite sami.
Antioksidans komentar:
O vitaminima ste svakako imali prilike da čujete dosta toga dok je priča o enzimima štura. Kada lečimo najteže bolesti ponekad se tu radi o bitkama koje određuju našu sudbinu a često puta to bude to i borba na život i smrt. U tom smislu hrana koju unosimo može hraniti vojsku koja nas brani ili vojsku koja nas napada. Agresor je uvek onaj “agresivniji” tip, napadač sklon sili, militarista koji kao i vuk voli ukus mesa u zubima. Hrana koja on koristi ne hrani samo njegovo materijalno telo već i duh, filozofiju života i ideju same bolesti. Ova podela vidljiva je i na praktičnim primerima iz života kada pogledate filozofiju biljojeda i mesojeda, isposnika i hedonista, vegana i “masnoješca”. Agresoru, u ovom slučaju – bolesti, odgovara hrana agresivnijeg tipa, meso i životinjski proizvodi, ona koja će dati potporu predatoru i jačati borbeni moral napadača. Ako forsirate bilju ishranu, agresor će gladovati a branioc će jačati. Ono što nama treba u teškim zdravstvenim trenucima jeste “živa hrana” koja će preneti svoju vrednost nama i doneti život našem telu a ne suprotno. I kao što živa hrana u sebi sadrži nutrijente života, možda bi mogli da kažemo hranu istine, tako i naš duh traži sa sebe hranu života. Ako je živa hrana tela enzim, živa hrana za duh biće reč ali ne svaka već samo živa reč.
Pogledajte video zapise na temu Pozitiva
Na rubu znanosti – Sirova hrana
Ojačajte imuni sistem i izlečite sve bolesti – dr Loren Dejl
12 koraka do sirove hrane sa Viktoriom Boutenko (1.deo)
12 koraka do sirove hrane sa Viktoriom Boutenko (2.deo)
ENZIMI SU GLAVNI LEKARI VAŠEG ORGANIZMA – LEČENJE BOLESTI SIROVOM HRANOM. ALTERNATIVA. VEGANSTVO. LEK ZA RAK – ANTIOKSIDANS.COM