Pandemije ne predstavljaju nikakvu novost. Čovečanstvo se je i u svojoj prošlosti često puta susretalo sa njima. Setimo se samo omražene kuge. Sve one imale su uzroke u virusima, bakterijama i raznoraznim drugim štetočinama. Srećom civilizacija i bolji uslovi života suzbile su ove vrste bolesti. Ali danas, opet, imamo izazov jedne nove savremene pandemije. U pitanju je dijabetes tip 2 – insulin nezavisni dijabetes. Na žalost ovaj virus teško je pobediti jer ne postoji efikasna kapsula, tableta ili inekcija koja bi ga suzbila. Virus koji najčešće izaziva problem sa dijabetesom zove se – hrana…
DIJABETES TIP 2 – INSULIN NEZAVISNI DIJABETES
Pogledajmo sada kako izgleda i priča o dijabetesu tipa 2 takođe iz drugačijeg ugla. Ovaj tip dibabetesa je bolest odraslih i on je najučestaliji. U Americi oko 95% dijabetičara ima ovaj tip dijabetesa a može da se javi u različitim dobima i to od tinejdžerskog do seniorskog. Nemojte da vas bune nazivi “dečji” i “odrasli” jer ti nazivi su dati samo u načelu i u odnosu na profil većine pacijenata. Danas su te granice promenjene pa i stariji i mlađi oboljevaju od obe vrste dijabetesa. Da bi izbegli zabune, bolje je koristiti nazive dijabetes tip 1 i tip 2. Dijabetes tip 2, generalno, u većini slučajeva pogađa stariju generaciju. Starost nije toliki problem koliko je to staž koji je ta generacija stekla u lošoj ishrani. Taj solidni staž stvoriće uslove za pojavu ovog tipa dijabetesa.
Ima tu i nešto od naslednog faktora – što je potvrđeno genetskim ispitivanjem. Podsetićemo vas da je genetski faktor samo napunjen pištolj, što povećava rizik, ali taj pištolj neće nikoga povrediti ako se ne pritisne okidač. Možda ćete reći: “moj komšija uopšte ne pazi na hranu, ne vežba i nije fizički aktivan, pa opet nije dobio dijabetes, a ja, koji sam ispravniji od njega po tom pitanju, ja sam dobio”. Morate da imate u vidu da smo ipak svi različiti i da neki imaju napunjene pištolje a neki ne. Ako vi imate taj pištolj to ne znači da on mora opaliti. Kontrolom životnog stila, pištolj neće nikada opaliti. Dobra vest je ta da iako pištolj opali, vremenom možemo rešiti problem promenom tog istog životnog stila i možemo nastaviti da živimo bez većih problema.
Dijabetes tipa 2 je bolest životnog stila. Nešto poput visokog krvnog pritiska i krvnih sudova. Bolesti životnog stila su glavni tip bolesti u SAD. Tu mislimo na bolesti koje su izazvane zapadnjačkom kulturom življenja a tu prvenstveno mislimo na ishranu. To je ishrana prepuna šećera, masti i kalorija tj.hrana kojom smo inače zatrpani a pored te zatrpanosti imamo i izraženi sedelački način života. Vozimo se, koristimo automobile i mašine koje rade umesto nas. Uporno se trudimo da sve što radimo radimo iz fotelje a da veoma malo vežbamo. Kada se ta dva faktora spoje, dobijamo dijabetes tipa 2.
Ishranom protiv dijabetesa
Poenta je u tome da treba koristiti biljnu hranu a tu važi sledeće pravilo: biljna hrana se mora jesti u originalnom, sirovom obliku, cela kakva jeste…Životinjske namirnice treba drastično smanjiti. Ako nešto ima oca ili majku, kreće se, pliva ili leti, to treba izbegavati. To je suština. Treba jesti biljke ali ne bilo kakve – te biljke moraju biti celovite, sirove. Šta znači celovita? To znači biljka onakva kakvu ju je Bog stvorio. Celovita, nekuvana, nerafinisana. Vi tu biljku možete odneti u fabriku, pasterizovati, rafinisati, obraditi i time je učiniti nezdravom i problematičnom za organizam. Ako uzmete kukuruz, vi možete njega odneti u fabriku i rafinisati ga kako bi dobili ulje. To znači da ćete odbaciti sva vlakna, minerale, vitamine kako biste dobili proizvod kukuruzno ulja. Onda to ulje grejete na visokoj temperaturi što je proces koji menja oblik molekula čineći ulje nezdravim. Pri tom će kiseonik iz vazduha stvarati štetne, slobodne radikale i na kraju količinski taj proizvod unosite u telo više nego što je to potrebno. Kažemo “više” iz ugla što tu količina ulja koristeći celovite plodove teško da možete uneti u organizam. Kako bi dobili jednu kašiku ulja, trebaće vam 15 klasova kukuruza. Tu kašiku ulja, dve, tri ili više lako je pojesti u rafinisanom stanju ali da biste to isto ulje uneli u toj količini, bez rafinisanja, vi biste morali da pojedete 30, 45 ili više klasova kukuruza, što je u klasičnoj ishrani nemoguće. Da li bi ste nekada pojeli 45 klasova kukuruza? Ovde ste to uspeli time što ste pojeli 3 kašike ulja. Ova filozofija jeste generalni problem kod svih rafinisanih jela. Ako ste pojeli 10 kašika šećera, koliko biste repa morali pojesti da unesete istu količinu šećera u integralnom obliku? Potrebno vam je 10 metara šećerne trske da bi ste napravili jednu tablu čokolade. 10 metara da bi se napravio jedan slatkiš. Da li ste ikada pojeli 10 metara trske? I koliko bi vam vremena trebalo da pojedete tih 10 metara? Ali, ako to zamenite slatkišem, poješćete za manje od jednog minuta. Drugim rečima ogromne količine kalorija koje bi se inače konzumirale možda mesec dana vi sada pojedete za minut. Problem je dakle u velikoj količini kalorija u malom vremenskom intervalu a sve to predstavlja veliki teret za naš organizam. Da ne pominjemo minerale, vitamine, vlakna, enzime i ostale nutrijente koje smo pri tome uklonili. Takav teret prirodno ne bi postojao. Kako ovaj problem vodi do dijabetesa?
Na primer, zamislimo da smo imali obimnu večeru sa raznovrsnom kaloričnom hranom. Nakon te večere, normalno, idemo na kauč i sedamo da se odmorimo. Daljinski i TV su obavezni. Obrok počinje da se vari i ogromne količine glukoze, pored ostalih materija, ulaze u krvotok i šećer počinje da raste. Pankreas pušta insulin, insulin uzima šećer i ubacuje ga u ćeliju. Kada dođe do mišića nogu, ćelije mišića tada kažu: “Samo polako. Mi danas nismo nigde hodale a očigledno je da ne idemo nigde ni večeras tako da nam nije potrebno više energije. Pošaljite taj šećer mišićima koji upravljaju daljinskim upravljačem.” Ali, sumnjamo da će prst na ruci utrošiti svu tu energiju.
Kako je ta ćelija rekla da joj ne treba više energije danas? Tako što je zatvorila vrata i postala gluva na zvonjavu insulina. Kada se to radi mesecima i godinama, ćelije ukapiraju poentu i pozatvaraju sva vrata. Vi potom pojedete obrok a sa druge strane čujete poruku “vrata su zatvorena. Ne treba nam više, ni sada, ni kasnije”.
Inflacija insulina
U poslednjih nekoliko godina veći deo naučne zajednice deli stav o proteinu koji se zove “Rezistin”. Po toj teoriji dijabetičari tipa II razvili su imunitet prema insulinu pa taster na ulaznim vratima ne reaguje. Možemo to nazvati kao otpornost na insulin. Radi se o proteinu koji blokira raceptor za insulin koji se nalazi na ćelijskom zidu ili u našem primeru „taster za vrata“. Po ovoj teoriji, oboleli od dijabetesa tipa II luče protein rezistin koji ometa receptor za insulin. Budući da je rezistin protein, njegova sinteza je pod kontrolom gena a gen koji kontroliše proizvodnju rezistina u uvom slučaju je aktivan. Po defaultu, taj gen nije aktivan. Očigledno je da je pacijent svojim načinom života uticao da se taj gen aktivira. Zašto se to dešava kod dijabetičara? Sa povišenim šećerom u krvi, normalno bi bilo da uopšte nemate potrebu za rezistinom.
U svakom slučaju, ovde dolazimo do sledećeg problema: imamo mnogo šećera, mnogo insulina, ali nema vrata gde bi sve to išlo. Tako šećer počinje da se gomila u krvotoku a organizam to ne želi dozvoliti. Politika je jasna: šećer se mora odmah ukloniti. Prva stanica: jetra. Jetra će to prihvatiti jer njen stav je “možda mi danas neće trebati, možda ni sutra ali može zatrebati već prekosutra ili nekog drugog dana. Da se ne bi javila hipoglikemija – napravićemo rezervu u glikogenu”. To je kao kada hranu trpate u konzerve za kasnije korišćenje. Jetra to radi sa glukozom. Uzme molekul glukoze pa na njega veže još jedan pa još jedan i tako sve dok ne napravi veliku grupaciju od stotina molekula glukoze koji su međusobno povezani a koga zovemo glikogen. I tako dan za danom. I šta onda biva sa jetrom? Ona se veoma brzo napuni, postaje sve masnija, pa se viškovi počnu gurati pod kauč, pod krevet, u fioke a na kraju sve postane prepunjeno. Uskoro ćelije postanu prepune glikogena i kada se tako nešto desi ćelije će onda reći “Znaš šta, mi više ne možemo ništa primiti, prepune smo!”. Kako bi sebe zaštitile one počinju da uklanjaju i blokiraju ulazna vrata na svojoj membrani a to nisu samo jedna vrata, ima ih na hiljade. Ćelija je sva pokrivena takvim vratima. Ovde rezistin prezima na sebe obezbeđenje ćelije i dalji pristup nije dozvoljen.
Iskoristićemo ponovo jedan alegorični primer: pretpostavimo da imate peć na ugalj kojom se grejete i recimo da imate elektronsku kontrolu ubacivanja uglja koja će nakon sagorevanja ubačenog uglja aktivirati mehanizam koji će ubaciti novu količinu na sagorevanje. Šta će se desiti ako se ubačeni ugalj ne sagori? Ako peć ne sagoreva, automatika će senzorom detektovati prisustvo dovoljne količine uglja u ložištu pa će logički blokirati mehanizam koji ubacuje ugalj dok se ne sagori ono što je već ubačeno. Slična priča se dešava i sa našom ćelijom i njenim ložištem koje se zove mitohondrija. Dijabetes tipa 2 će se javiti kao logičan odgovor organizma i to će biti prirodna, spontana reakcija koja ne zavisi od vaše volje. Ako ne trošite energiju logično je da će se ćelija kad tad upitati zašto bi ubuduće uopšte otvarala ta vrata.
To je ono što već možemo nazvati problemom. Šta će sada insulin da radi sa nabujalom glukozom koja više ne može da se deponuje u jetri? Ali, neko rešenje ipak mora postojati jer organizam mora sanirati takva stanja. A rešenje su naše masne ćelije. One su popustljivije pa kažu: “dajte sve viškove ovamo. Iako nam možda neće skoro trebati, ali, za godinu, dve, ko zna? Možda dođe rat, budu nestašice i neko teško vreme. Možda ne bude hrane. Sačuvaćemo mi to u našim zalihama“. Mast je dvostruko efikasnija za čuvanje energije i možete dobiti dvostruko više energije iz jednog grama masti nego iz jednog grama ugljenog hidrata, glukoze i glikogena. Masne ćelije ga pretvaraju u mast, faktički ga zipuje i lageruje za teške dane. A šta se dešava sa masnom ćelijom kada počne da proizvodi mast? Počinje da otiče i postaje sve veća i veća. To se dešava i sa nama. I mi počinjemo da rastemo i postajemo sve veći i veći. Ali to ne može da ide u nedogled.
Masne ćelije se mogu proširiti samo do određene granice pa kada se naša masna ćelija popuni do maksimuma i ona će isto reći: “žao mi je, ali čak ni ja ne mogu više da primim”. Kako to kaže? Tako što i ona zatvara sva vrata. Kada se svuda zatvore vrata šta se onda dešava u krvi? Šećer se gomila u krvotoku, nivo šećera raste a mi, kao i dijabetičari tipa 1, moramo da unosimo dosta vode da bismo ga isprali iz sistema kroz bubrege. Dobijamo iste simptome, odlazimo kod lekara, radimo testove i nakon dobijenih rezultata dobija se i dijagnoza: “vi ste dijabetičar. Imate dijabetes”. Verovatno će vam reći i to da ćete to uvek biti i da ćete celog života morati da koristite lekove i insulin, što donekele i jesu u pravu jer ako planirate da nastavite sa istim načinom života, moraćete da koristite te lekove. Ali evo i dobre vesti: ako ste voljni da promenite svoj način života, možete se rešiti ove bolesti i svih tih lekova i tretmana. Samo trebate prekinuti sa navikama koje su uzrokovale bolest.
Šta na sve to kaže doktor?
Doktor će vam prepisati lekove koji će vam pomoći. A znate li kako ti lekovi rade? Oni idu u pankreas do beta ćelija i stimulišu ih za proizvodnju insulina. Kao da uzmu bič u ruke i počnu da teraju ćelije da proizvedu više insulina. Ali, ovde problem nije bio manjak insulina. Problem su zatvorena vrata. Zbog čega bi onda forsirali proizvodnju insulina? Kako taj višak insulina može pomoći? Tako što će se sa viškom insulina pronaći još koja nezatvorena vrata u koja će se moći ugurati taj šećer. Nešto kao “nisi dobra ćelija, odbijaš da otvoriš svoja vrata i primiš ovaj šećer, ali ako nećeš milom primićeš silom. Dodatni insulin izvršiće dodatni pritisak na ćeliku pa ćemo šećer ugurati silom.” Ali sve to ima kratkoročni efekat. Kada se ćelija suoči sa nepotrebno ubačenim šećerom, njen odgovor će biti: “čekaj malo. Sav ovaj šećer nije očekivan ovde. Zar nismo rekli da nam nije potreban dodatni šećer?”. I šta onda radi ? Hitno pozatvara sva vrata koja je dodatni insulin pronašao i kako šećer ne bi više ulazio u ćeliju. A šta onda vaš doktor radi? On pojačava pritisak pa povećava dozu lekova. “Mi moramo povećati dozu lekova kako bi dobili više insulina”, reći će doktor.
Šta se sada dešava? U sistemu kruži velika količina insulina koja očajnički traži vrata a sa druge strane imamo ćeliju koja kaže “ja ne mogu više”. Ćelije odbijaju a mi guramo sve više i više. Da li vam je jasan problem ovakvog pristupa? Na kraju dolazi do totalne blokade a doktor će vam verovatno reći: “mislim da ste postali imuni na lekove. Moraćemo da vam prepišemo inekcije insulina”. A to će biti sledeći stepen napredovanja bolesti. Krenete sa lekovima a završite na insulinu. I ta doza se kreće do 40 jedinica kod dijabetesa tipa 1 dok kod tipa 2 ide i 40-60,100,200,300. Praktično nema ograničenja. Ćelija ostaje pri svome “ja ne mogu više” a, insulin i dalje insistira: “epa možeš i primićeš. Iskopaću ja još neka vrata. Neka moraju biti otvorena. Ako treba, razbiću ti i taj rezistin.”
Kako da rešimo problem sa dijabetesom?
Šta je rešenje našem problemu? Treba nam više vrata ali ne postoje pilule koje će to rešiti. Ipak postoji način da to rešimo. Cilj je dakle otvoriti stara i dobiti nova vrata. Ćelije imaju uputstva za pravljenje vrata u genetičkom kodu u nukleusu. One su sposobne za pravljenje novih vrata ali za tako nešto mora se javiti potreba. Svojim ponašanjem mi možemo ubediti ćelije da promene mišljenje i naprave ta nova vrata. A kako ćemo to učiniti? Moramo ih učiniti gladnima. Šta rade gladne ćelije? Prave nova vrata. Sećate se kod dijabetesa tipa 1? Ćelija je umirala od gladi, problem je bio insulin koga nema a ćelija je da bi olakšala pristup šećeru stalno pravila na hiljade novih vrata. Sada je situacija sasvim drugačija. Ćelije su site i zatvaraju vrata. I kako ćemo ih učiniti gladnima? Fizičkom aktivnošću, hodanjem, tračnjem, plivanjem… Kod dijabetesa, hodanje je vrlo bitna stavka. Promena ishrane je bitna ali ne i dovoljna. Ona će morati da ide u kombinaciji sa fizičkom aktivnošću. Obezbedite dakle ćelijama pravu hranu i izgladnite ih fizičkom aktivnošću.
Ukratko: dve su stvari koje ćete morati da uradite. Prvo, da hranu jedete onakvu kakva jeste, integralno. Drugo, da hodate i vežbate. To je ključ za izlečenje dijabetesa.
Baš kao što u Svetom Pismu kaže: „spoznaćete istinu i istina će vas osloboditi“.
Sada znate istinu.
Antioksidans komentar:
Ako ćemo se pravdati da nam je dijabetes tipa 1 nametnut silom igrom sudbine, to za dijabetes tipa 2 sigurno ne možemo reći. Dijabetes tipa dva je logični odgovor našeg organizma na našu ishranu i loše životne navike. Iluzorno je maltretirati doktora a ne povesti računa o svojoj ishrani i navikama. Ako mislite da ćete nastaviti istim tempom a onda jednostavno otići kod doktora koji će vas pilulom ili inekcijom “resetovati” – grdno se varate. Naš savet je da lekove koristite oprezno i to samo kao sredstvo koje će vam privremeno stabilizovati stanje i dati mogućnost da preduzmete prave mere tj. promenite svoje navike u ishrani i životnom stilu. Ali, biti ceo život na lekovima samo da biste sačuvali svoju kuhinju – to već nema nekog smisla.
Pogledajte video zapise na temu AX Doktor – Imuno bolesti i dijabetes
Jednostavno presno – Simply raw
Moćne biljke obnavljaju gušteraču i jetru – dr Mihajlović
DIJABETES TIP 2 – INSULIN NEZAVISNI DIJABETES – ( ŠEĆERNA BOLEST ). BILJNA ISHRANA I SIROVA HRANA PROTIV DIJABETESA – NAJBOLJI LEK ZA ŠEĆERNU BOLEST.