Današnja medicina u svojim tretmanima koristi isključivo sintetičke lekove dok se upotreba prirodnih lekova i metoda gotovo i ne pominje. Razlog tome je, kako kažu, ozbiljnost medicinskog poziva i oslanjanje na isključivo “naučne” principe. Danas i pored tog veličanstvenog naučnog napretka, bolesti isuviše dugo traju, teško se leče, a stalno nam dolaze neke nove. Zvanično se jedino alopatska medicina priznaje kao verifikovani način lečenja dok se alternativa smatra šarlatanstvom. Da li je konvencionalna medicina stvarno jedino ispravno a i (nezamenljivo) rešenje kada su u pitanju savremene bolesti i da li je vrednost sintetičkih molekula stvarno toliko superiornija u odnosu na one koji nam dolaze iz prirode ili se tu krije nešto drugo? Da bismo dobili odgovor na ovo pitanje moraćemo da se ukratko prisetimo istorije medicine. Biznis ili zdravlje – negde grešimo…
BIZNIS ILI ZDRAVLJE – NEGDE GREŠIMO
1910. godine objavljen je čuveni ” Fleksnerov izveštaj” za koji je rečeno da treba da dovede do unapređenja zdravstvenog sistema jednostavnim prihvatanjem načela nove, profesionalne medicine i edukacije koja je zasnovana na mejnstrim, savremenim naučnim principima. Naučni materijalizam koji je jačao početkom 20. veka shvatao je čoveka kao najobičniji skup materije ili “biološku stvar” te da ga kao takvog treba i lečiti. Pre objave Fleksenrovog izveštaja, medicina i lekari rukovodili su se homeopatskim principima lečenja. Tada je bilo duplo više lekara koji su se bavili homeopatijom dok je alopatska medicinina bila slabija. Na tadašnjim medicinskim fakultetima postojalo je više škola: škola homeopatije, naturopatije, lečenje biljkama, akupunkture.. itd. Ali, ovaj izveštaj promenio je sve – doduše uz malu potporu policije i države. Tako su u svim američkim državama medicinske škole morale da pređu na novi medicinski program Karnegi fondacije. Rokfeler i Karnegi imali su u planu da uspostave samo jedan način lečenja a to su učinili tako što su preuzeli sistem obrazovanja, eliminisali konkurenciju i time formirali monopol.
Kako je krenula ta priča? Pre objave Flekserovog izveštaja, 1907. godine, američka medicinska asocijaca (AMA) angažovala je Karnegi fondaciju da izradi strategiju medicinske edukacije u Americi i Kanadi poznatu kao Karnegi bilten br.4. Autor strategije bio je Abraham Fleksner koji po struci nije bio ni doktor, niti iz medicinske struke, već brat Sajmona Fleksnera koji je bio upošljenik Rokfelerovog medicinskog instituta. Vrlo brzo Abraham Fleksner će postati glavni čovek Rokfelerovog programa medicinske edukacije. Abraham i Sajmon bili su plaćeni da završe taj deo posla a osnova izveštaja bila je da se medicina i način lečenja mora zasnivati isključivo na primeni farmaceutskih sintetičkih lekova a nikako na homeopatiji, biljkama ili nekim drugim alternativnim metodama.
Andrew Carnegie (1835-1919)
Andrew Carnegie bio je drugi čovek po bogatstvu u Americi, odmah posle John D.Rokfelera. Karnegi je bio jedan od glavnih likova industrije čelika i školstva a Rokfeler je bio usmeren na industriju nafte i medicine. Karnegi fondacija osnovana je 1905. godine, zaljučena aktom kongresa SAD-a. Fondacija je bila usmerena na obrazovnu politiku i uvođenju novih standarda u obrazovanju. U to ime, Fleksner 1910. godine objavljuje pomenuti izveštaj nakon čega će sve medicinske škole biti uslovljene da prihvate novi program Karnegi fondacije. Od tog momenta, lečenje biljkama, kiropraktikom, masažom, alternativom i homeopatijom proglašava se šarlatanstvom i nadrilekarstvom. Izvešaj je sadržao detaljnu regulativu medicinskog obrazovanja što je dovelo do zatvaranja skoro kompletne homeopatske medicine a farmakologija proglašena jedinim oružjem medicine. 1913. godine AMA je osnovala odelenje koje se zvalo odelenje za propagandu a glavni cilj mu je bio eliminacija “šarlatana”. Do 1925. preko 10.000 herbalista izgubilo je posao a do 1940. više od 1.500 kiropraktičara izvedeno je pred sud zbog šarlatanstva. U istom periodu ugašeno je 20 homeopatskih fakulteta a oni preostali do 1950.
Ove “specijalne jedinice” medicine deluju i u današnjem vremenu. Iz tog razloga 1987. godine četiri kiroparaktičara iz Ilinoisa (a posebno Cester Wilk) tužili su AMA na sudu (Wilk vs AMA) pri čemu su ih optužili da imaju ogranak u svom sastavu koji je formiran samo radi delovanja protiv kiropraktike sa ciljem da je zatvore kao profesiju. Faktički, oni su pokušavali da zatvore licenciranu profesiju svojom propagandom. Sudija saveznog okružnog suda Ilinoisa, Suzan Christine, 1987. godine proglasila je AMA krivom za zaveru. Često puta se tekstovi alternative svrstavaju u klasu “teorije zavere” pa kad već pričamo o tome eto jedne takve ali sa presudom – “krivi za zaveru”.
Godine 1997. WHO (Svetska Zdravstvena Organizacija) uspostavlja totalnu kontrolu zdravstvenog sistema a Fleksnerov izveštaj postavlja se na globalni nivo. Time je farmaceutska industrija totalno preuzela sistem zdravstva. Prema današnjim zakonima nijedna medicinska škola ne može biti otvorena bez dozvole vlade. Farmacijiski lek je molekul koji se ne javlja u prirodi a zakon kaže da sve što se ne javlja u prirodi to može biti patentirano – što nije slučaj sa biljnim i prirodnim lekovima.
Biznis ili zdravlje – negde-gresimo
Još u samom početku po ovom pitanju javio se je “mali” sukob interesa jer fakulteti prirodne medicine nisu forsirali lekove koje je proizvodio klan Karnegi-Rokfeler. Ali to je rešila AMA time što je otpočela pomenuti proces zatvaranja najuglednijih homeopatskih fakulteta. Sa druge strane fakulteti konvencionalne medicine koji su forsirali lečenje sintetičkim lekovima zatrpavani su ogromnim novcem, donacijama i stipendijama. Normalno, da bi novac legao na račune bilo je potrebno ispoštovati jedan uslov a to je da se kompletno učenje o medicini zasniva na Karnegi/Rokfeler viziji bez ikakavog isticanja prirodne medicine – što je i ispoštovano. U alopatskoj medicini lekari se isključivo obučavaju kako da prepisuju farmacijske lekove i samo za tako nešto mogu biti plaćeni. Profesori na fakultetima su subvencionisani od strane farmaceutske industrije i zato studenti neće imati prilike da čuju bilo šta o prirodnoj medicini već samo priču o lekovima. Inače, samo oni lekari koji su završili škole po Fleksnerovom programu mogu očekivati zapošljenje a za sve ostale – posla nema. Zato su današnji lekari tako pristrasni i forsiraju sintetičke lekove a o nutricionizmu i alternativi ne znaju gotogo ništa.
Ovo malo podsećanje na istoriju medicine je bitno jer morate razumeti zbog čega medicina forsira jednu vrstu lekova. To nije zbog toga što je petrohemijska medicina superiornija već već zato što je već više od 100 godina uspostavljen monopol nad medicinom. Malo ljudi zna da je farmaceutska industrija, takva kakva jeste, formirana od strane nekoliko biznismena da bi se bolest definisala kao tržište i osnova izgradnje najveće investicione industrije. Profiti su ogromni, vodi se agresivna propaganda, ubeđuju nas kako imaju fantastične rezultate u suzbijanju bilo koje bolesti a ustvari radi se o industriji koja se zapravo bogati na održavanju postojećih i kreiranju novih bolesti.
Poruka krupnog kapitala: bolesti treba zalečiti a ne i izlečiti…
TUMOR COMPANY
U tom smislu onkologija je vrlo unosna oblast medicine. Osnovne terapije koje se primenjuju u lečenju onkololoških problema jesu hemoterapija i radijacija. Što se hemoterapije tiče, taj sistem lečenja je, bar što se zarade tiče, odlično rešenje za farmakologiju. Efikasnost lečenja je vrlo loša, imuni sistem bolesnika se totalno urušava, propratne posledice su obavezno prisutne i skupe, pacijent postaje “zlatna koka” nemilosrne pohlepe za profitom. Hemoterapija donosi ekstraprofite i zarade koje su tipične za onkologiju a jedinstvene za industriju raka i ne primenjuju se kod ostalih farmaceutskih lekova. Ovo pogotovo ako preuzmete poslovni model dr Farida Fata iz Mičigena koji je osuđen na 45 godina robije jer je prepisivao hemoterapiju i pacijentima kojima ona nije bila potrebna. Mnogo njih nije imalo rak ali su ubijeni hemoterapijom. Iako je dr osuđen, ostaje bojazan koliko još takvih ima?
Rak je samo jedan elemenat ovog biznisa koji od bolesti pravi tržište jer se danas sve vrti oko farmaceutske industrije. Fleksnerov izveštaj i danas je osnova savremene medicine i kao što su vas ranije proglašavali šarlatanom zbog upotrebe holističkih metoda, danas taj epitet možete dobiti i kao klasičan lekar ako npr. odbijete da date hemoterapiju. U ekonomskom smislu postoji puno logike ovakvom pristupu lečenja ali iz zdravstvenog ugla takve logike nema. Hemoterapija kao “čuveni lek” je hemijski agens čiji je jedini cilj da ubije – u ovom slučaju ćelije. Nastala je kao agens iz bojnih otrova kojima su ubijani vojnici u svetskim ratovima i veoma je toksična pa donosi više štete nego koristi. Ovo jeste razlog zbog koga većina onkologa odbija da na sebi koristi konvencionalne tretmane takvog tipa. Medicinsko opravdanje je da će ona ubiti samo ćelije raka ali to nije tako. Trovanje zdravih ćelija je neiminovno. Što se tiče lečenja hemoterapijom, poznato je da za većinu tipova kancera preko 90% ljudi koji idu na takve tretmane umiru u roku od 5 godina. Za tumorske bolesti imuni sistem je ključni igrač u izlečenju a hemoterapija totalno uništava taj sistem. Vi možete hemoterapijom ubijati ćelije raka ali ćete pored njih ubijati i zdrave ćelije. Iz tog razloga hemoterapija vam dođe kao da bacate atomsku bombu na svoje telo a onda očekujete da ćete pobiti samo loše ćelije i na taj način ozdraviti.
Ali to nije jedina nelogičnost u onkologiji. Za lek Tamoxifen npr. koji se najčešće daje ženama koje imaju rak dojke, niko ne upozorava da je isti proglašen kancerogenim (National toxicology program – US department of health and human services, List of IARC Group 1 carcinogens). Pitanje koje logički nameće jeste – ima li smisla davati ženama lek koji će tobože delovati na rak dojke a istovremeno potencirati rak u drugim delovima tela? I da kažemo nešto i o zračenju: kada odete kod doktora za uobičajene intervencije, polomite neku kost i sl. i odvedu vas u bolnicu na rendgen, pored tog odelenja videćete znak upozorenja. Upozorenje se odnosi na zračenje koje oštećuje DNK a koje ima za posledicu oboljevanje od raka. Svako ko se podvrgne ovakvom tretmanu mora doživeti neku vrstu oštećenja i izložiti sebe riziku formiranja sekundarnog raka. Ova vrsta terpije može delovati na smanjenje tumora ali će ujedno i ojačati majku ćeliju raka (matične ćelije raka) koje se nalaze ispod tumora tako da tehnički smanjujete tumor ali funkcionalno ojačavate populaciju tumorogenih ćelija u istom trenutku a onda se rak vraća u još agresivnijoj fazi. I opet pitanje: zašto bi izabrali nešto što ima visoku sklonost da kreira rak da koristimo kao lek protiv raka? Ako koristimo standardni tretman (hemoterapija) i pacijent umre od nje – to je prihvatljivo ali ako koristimo tretman koji nije standardan i pacijent preživi – to nije prihvatljivo. Neverovanto je da ako uzmete otrov i date to ljudima koji onda umru, to je deo normalnog status quo modus operandi i to tako treba da bude? A kada uzmete nešto prirodno i pacijent preživi onda bude “hej baš nas briga što je pacijent preživeo – to je nevažno zato što nije deo standardnog zdravstva”.
Što se tiče lekara, oni su prinuđeni da prepisuju takve terapije jer u protivnom mogu izgubiti licencu i ostati bez posla. Što se tiče nas, jedina šansa da preživimo opasne kancere jeste da održimo imuni sistem jakim i funkcionalnim ali to nećemo moći uz ovakve terapije. Onkolog se neće nikada pitati šta je uzrok pojavi raka niti će pokušati da isti eliminiše već će se usmeriti samo na ubijanje ćelija raka. Da bismo povratili imuni sistem moraćemo da vodimo računa o našoj ishrani, da koristimo žive vitamine, lekovito bilje i prirodnu medicinu. Da li to znači da konvencionalna medicina može dobiti suparnika? Kako stvari ne bi bile prepuštene slučaju 1963. godine nemačka vlada pod pritiskom farmaceutskih kompanija formira “Codex Alimentarius” komisiju sa ciljem da se u celom svetu izvrši edukacija o nebitnosti vitamina i prirodnih sredstava lečenja ali ne samo to već i njihova zakonska zabrana. Ovaj zakon spominjali smo ranije u tekstu o eugenici. Iz svega navedenog možda bismo čak mogli da poslednji vek označimo ne kao borbu za ljudsko zdravlje već kao jednovekovnu tradiciju zločina protiv ljudskog zdravlja.
Biznis ili zdravlje – negde-gresimo
Većina pacijenata ne preispituje svoga lekara zato što misle da je on jedini autoritet. Većina organizacija koje su osnovane da nas štite od industrije često puta rade ono suprotno – štite interese industrije. Svaki lek koji se izdaje na recept i koji se pušta na tržište mora proći rigoroznu kontrolu ovlašćenih institucija. Tako npr. ako je FDA neki lek proglasila bezbednim a onda se ispostave ozbiljni kontraefekti to znači da ili je FDA loše istraživala lek ili je ista skrivala istinu. Posledica toga je da neželjena dejstva lekova postaju jedan od vodećih uzroka smrtnosti pacijenata. AE (adverse event ili neželjni događaj) javlja se kao neželjena medicinska reakcija kod pacijenta kome je dat neki farmaceutski proizvod ali on ne mora uvek biti u direktnoj vezi sa primenjenim tretmanom. Neželjeno dejstvo leka ADE (adverse drug events) je posledica koja je nastala u vezi medicinske intervencije i u vezi je sa lekom. Studije su pokazale da ADE predstavljaju 20% svih neželjenih događaja kod hospitalizovanih pacijenata. Samo u SAD-u ADE su odgovorni za više od 770.000 ozleda i smrtnih slučajeva godišnje (1,2) što bi bilo ekvivalentno da se npr. svakoga dana sruši 6 džambodžet aviona i tako cele godine. Od tih 770.000 oko 106.000 otpada na smrti izazvanih legalno prepisanim lekovima. Poređenja radi, prema izveštajima o posledicama lečenja iz 1995. godine, smrtnost u saobraćajnim nesrećama iznosila je oko 45.000 ljudi godišnje. Ovakvo stanje stvari izaziva ogromne troškove pa je tako u Americi 2004. godine potrošeno 1.4 triliona dolara ili čitavih 15% BDP-a na zdravstvenu negu. Oko trećine tog iznosa plaćeno je farmaceutskoj industriji. Uprkos ogromnoj količini novca koji se gomila u u ovoj grani industrije, danas je sve više teških bolesti a bolesnih ljudi nego je više nego ikada pre.
I sada, nakon 100 godina, s pravom postavljamo pitanje – šta je krenulo naopako? Gde grešimo? A odgovor je vrlo prost, samo treba odlučiti: biznis ili zdravlje?
Antioksidans komentar:
Tumorske bolesti dolaze nam prvenstveno kao posledica sveopšte toksikacije, loših životnih navika i stresova, pre svega “mrtve” rafinisane ishrane. U skladu sa uzrokom, lečenje, a pre svega prevencija mora se odvijati u istom pravcu. Morali bismo promeniti navike, ishranu i razmišljanje ako želimo da zaštitimo sebe i izlečimo se ovakvih pošasti. Kada bi mogla patentirati hranu i životne navike, farmacija bi iste ubacila u program lečenja ali pošto se radi o nepatentirajućim resursima onda mogu biti i najdelotvorniji na svetu ali nećete ih videti na receptima medicine. Institucije i društvo će se načelno i tobože boriti protiv raka, teraće vas da držite koncerte, da trčite, da skačete, crtate, pevate, igrate, da se molite i prosite po ulicama, SMS-om, da skupljate novac na sve moguće načine i šta sve ne, sve osim onog najbitnijeg – da promenite ishranu i životne navike.
“ I upoznaćete istinu i istina će vas osloboditi ” – Jovan 8:32
