Većina nas sebe doživljava kao centar sveta, da se sve vrti oko nas i da ovaj svet ima smisla samo ako je nama dobro, ako smo mi živi, zdravi i srećni … I upravo u tome leži uzrok razočarenja kad god se životna priča ne odvija po tom našem scenariju. A kada nas pogodi neki težak problem sa zdravljem ili neki drugi težak problem u porodici, pitanje koje se logički nameće jeste: “zašto ja?”. Većina će tada upitati Boga “zašto kada smo živeli zdravo, po Božjim pravilima, slavili slavu..”? Ako se već pozivate na “višu silu” onda bi trebali da i na stvari gledate iz “višeg ugla”…
ZAŠTO JA?
Ovo “živeli zdravo”, “slavili slavu” pa čak i “po Božjim pravilima” doduše treba uzeti sa rezervom jer ono što mi doživljamo kao ispravno ne mora biti stvarno ispravno i po Božjoj volji. Kada doživimo problem, većina nas će sreću ili nevolju tumačiti najčešće kao nagradu ili kaznu od Boga i zato će nas ponekada zbuniti neočekivani ishod događaja koji, ako je loš po nas, obavezno smatramo nepravednim. Ima među nama i onih koji inače ne veruju u Boga ali zato uvek uzimaju za pravo da kada neko padne u nevolju kažu: “kaznio ga Bog”. Ova filozofija funkcioniše bez problema kada su problemi u pitanju ali kada je komšija u napredici, posao mu ide od ruke, imanje raste, u tom slučaju skoro da niko to neće prokomentarisati sa “dobar je čovek, nagradio ga Bog” (pre će biti “To je jedan lopov”). Bilo kako bilo, kada smo mi u pitanju, sve one srećne situacije koje proživljavamo smatraćamo kao opravdanu nagradu od Boga – koju smo zaslužili, dok će svaki loš događaj biti dočekan kao razočarenje u veru smatrajući to kao nepravednu kaznu, koju ne zaslužujemo, a često puta će to dovesti u pitanje i samu veru: “postoji li uopšte Bog? Ako postoji zašto dozvoljava da se stvari odvijaju na ovaj nepravedni način?”.
Čovek će uvek pokušavati da priči da neki logičan smisao ali ne zaboravimo da ta logika uvek proizilazi iz našeg iskustva, koje je inače poprilično ograničeno. Tako će se nama često puta nešto činiti nepravednim, suvišnim, nelogičnim i to jeste tako – ali samo u odnosu na to naše iskustvo. Naše razumevanje istine još uvek je na niskom nivou i mi ne možemo imati uvid u kompletnu priču i samo zato što priču doživljavamo parcijalno naše tumačenje događaja delovaće logično.
Dobar čovek
Zamislite sledeću situaciju: jedan dobar čovek, vernik, kreće se kao pešak ka raskrsnici. Pre raskrsnice, pešak pored njega se spotiče, pada i gura našeg čoveka koji pri tom lomi nogu. Sledi tumačenje događaja: “uvek je bio dobar čovek, vernik, zašto se baš njemu ovako nešto dešava? Čak je i pešak koji ga je gurnuo bio vrlo loša osoba a njemu se nije dogodilo ništa, čak ni ogrebotina. I gde je tu Bog?” Da se razumemo, ovako pitanje deluje sasvim logično. Naše razumevanje pravde govori nam da tu nešto nije u redu i to jeste tako. Ali, zamislimo sada priču ovako: naš čovek ide prema raskrsnici i splet okolnosti je takav da auto koji dolazi sa glavne ulice obavezno udara našeg pešaka i ubija ga na licu mesta. Recimo da vi imate mogućnost da, kao supervizor posmatrač, možete da vidite budućnost i da je jedini način da promenite tok događaja taj da preinačite događaj iz klase “veće štete” u “manju štetu” pa kako bi sprečili da dobar čovek pogine, vi nevidljivom rukom spotičete susednog prolaznika a ovaj sapliće našeg čoveka koji lomi nogu i pada pre raskrsnice pa tako spašava glavu. Znam da ćete reći da bi najbolje rešenje bilo kada bi se auto nekako uklonio sa ulice pa da prođemo i bez tog preloma ali takva mogućnost u tom trenutku nije data. U ovoj priči nisu dozvoljena apsolutna mešanja ili autokratske promene situacije. Kao što i država koja donosi zakone ne bi trebala da postupa po sistemu samovolje: “zakoni su moji, može mi se, radiću šta hoću i kako hoću” već svaka reakcija mora biti “po zakonu” tako i u Božjim delima svaki događaj ima mehanizam i pravila koja se moraju ispoštovati. Tvorac neće tek tako negirati i nipodaštavati svoje zakone. U izuzetnim slučajevima postoji “lex specijalis” ali do takve pozicije je veoma teško doći. U svakom slučaju, slomljena noga je platila “žrtvu”, čovek je spašen i pošteđen smrtnog ishoda što u odnosu na početno tumačenje situacije daje malo drugačiju sliku ovog događaja.
Po ovoj priči ispada da se je našem čoveku desila loša stvar kako bi ga sačuvala od smrti. Ali šta je onda sa situacijama gde je došlo do smrtnog ishoda? Kakav je tu spas? Na žalost ne mogu vam ponuditi odgovor koji će zadovoljiti vašu logiku. Prethodnim tekstom hteo sam da vam pokažem da priča može imati sasvim drugačije lice od onog koje nam se čini očiglednim. Ako mi kao materijalni ljudi smrt doživljavamo kao konačno i krajnje stanje svakako da će i ovo pitanje delovati vrlo logično. Ali opet, mi nemamo mogućnost da iz nekog “višeg ugla” sagledamo ovu priču u celini. Može li se i ovaj događaj tumačiti kroz prizmu prethodnog? Da li je smrt došla kao spasenje od nečeg goreg? Ali ima li ičeg goreg po nas od tog krajnjeg čina? Odgovor na ovo pitanje može da da samo vera ali u tom slučaju morali bi ste da prihvatite činjenicu da i sama smrt nije kraj, jer vera u koju se kunete stoji na vaskrsenju a to podrazumeva pobedu života nad smrću.
Sa druge strane priča da nevolja može naići kao Božja kazna a sreća kao nagrada može biti lako verovatna ali nemojte uvek generalizovati stvari po toj logici. To što je jedan dobio problem a drugi novac ne mora uvek imati logičnu vezu sa nesrećom ili srećom, kažnjavanjem i nagrađivanjem. U dosta slučajeva to jeste tako ali nekad postoji i ono što se zove “viši cilj”. Da li bi smo mogli da kažemo da je Isus Hrist bio loša osoba jer je doživeo strašan kraj raspeća na krstu a da je Juda u toj priči nagrađeni lik jer je zaradio 30 srebrnjaka? Nemojte uvek stvari procenjivati kroz “ima pravde, nema pravde” jer vi ne znate šta stoji iza cele priče. Samim tim što ne viditimo kompletnu istinu naša patnja u problemima postaje veća.
Zašto?
U takvom trenutku ljudi pogreše pa kažu: “nema vere, nema Boga, jer da je drugačije mi ne bi trebali da imamo ovakve probleme”. A onda neretko, odreknu se čak i ono malo principa kojih su se držali jer “sada kada mi imamo probleme, sve je izgubilo smisao”. Tako će pacijent koji dobija dijagnozu teške tumorske bolesti prvo izgubiti svoju veru a onda krenuti da “uživa u životu” jer “ko zna koliko mi je još malo vremena ostalo”. Kao po pravilu on počinje da ugađa svome telu ne znajući da ga je dosadašnje “ugađanje” u stvari i dovelo do problema sa zdravljem. Ovakva logika postoji i kod drugih teških bolesti. Kako sada verovati u “višu stvar” kada imamo problem i zašto živeti u postu kada nam je kraj već izvestan? Ovakvo tumačenje situacije dovodi vas u negodnu poziciju da sami sebi postajete krvnik i dželat. Pitanje “Zašto?” sada može biti upućeno i vama…
Antioksidans komentar:
Kako bi ste pobedili najteže bolesti i probleme, ne smete dozvoliti da vas problem pobedi na bojnom polju straha i samopouzdanja. On zna da je nemoćan pred vašom verom i prvo što će uraditi jeste da vas navuče na tanak led, da vas slomi, da se odreknete svoje vere i izgubite volju za borbom. A kada postanete “drvo bez korena” biće dovoljan i lagani povetarac da vas polomi. Trudite se da razumete sve poruke organizma, njegova upozorenja, jer bolest nije ništa drugo nego simptom da nešto sa vama nije u redu i da nešto morate menjati u svom životu a to sigurno nije napuštanje vere, padanje u apatiju i bezvoljnost. Često puta ta bolest vrlo lako može biti vaš čovek na raskrsnici…
Pogledajte video zapise na temu Armagedon
PRITISNITE U YOUTUBE ‘CC’ OPCIJU ZA PREVOD
ZAŠTO JA? SVAKO OD NAS DOŽIVLJAVA SEBE KAO CENTAR SVETA. KADA ŽIVOT KRENE SUPROTNO OD NAŠIH OČEKIVANJA RAZOČARENJE, USLEDIĆE GUBITAK VERE I BEZVOLJNOST.
