“Šta je učinjeno – učinjeno je. Čovek se ne bi trebao opterećivati stvarima za koje nema leka.” – kaže W. Shakespeare ali očigledno da je time mislio na situacije koje podrazumevaju stanje “više sile”. Kada je u pitanju borba za zdravlje, “nema leka” nikada neće biti prihvaćeno kao opcija. Ustvari mnogo će pre biti verovatnije ono “da li smo učinili sve?”, “možda bi trebali da probamo i ovo.. i ono…”. Sa druge strane prisustvo teških bolesti i životne opasnosti obično “probudi” zaspalog pacijenta koji, plašeći se da stvari mogu krenuti lošim tokom, pokušava da u kratko vreme zgura sve ono što mu se čini da mu je promaklo od života. Pošto većina hroničnih bolesti, uključujući i one tumorske, svoj uzrok pretežno imaju u lošim životnim navikama ironično je da čovek u takvim trenucima višestruko pojačava faktore koji su ga i doveli do bolesti a tu prvenstveno mislimo na pomenute navike i ishranu. Pacijentova agenda tada postaje “ko zna šta će biti sa mnom, daj da bar jedem ono što volim…. daj mi hrane i pića…. daj mi još…” U želji da se proživi život u malom, saveti o dijeti i biljnoj ishrani obično padaju u vodu a kao kompenzacija će poslužiti neki “magični lek” koji se najčešće pronalazi na internetu. Uz dužno poštovanje Šekspirovom radu, izgleda da njegovi saveti ovde ipak neće proći. Mada što se nas tiče, mi smo radije za onu zen: “čovek čini sve što može dok mu se sudbina ne ukaže” .
DAJ MI JOŠ
Nekako niko od nas nije spreman da sagleda i prizna greške koje su ga dovele do bolesnog stanja. A ovo je vrlo bitno jer ako bismo uspeli da lociramo uzrok, onda bi isti mogli da eliminišemo i time sprečimo, ako ništa drugo, dalje “finansiranje” bolesti. Ali ne, mnogo je lakše ono “ne bih ja menjao ništa, dajte mi lek, šta da popijem i da se izlečim?” A onda po defaultu za sve što ispadne loše najčešće okrivimo “genetski faktor” a naročito kada želimo da ga koristimo kao izgovor i izbegnemo odgovornost za svoje “činjenje-nečinjenje” tipa “genetika je to, ne možeš ništa”. A onda ćemo radije uložiti ogroman napor da pribavimo skupi i mistični lek iz dalekih krajeva, pre nego li da izbacimo omiljenu roštilj kobasicu sa jelovnika. A što se tiče pomenutog leka, bitno je da bude što egzotičniji , udaljeniji, skuplji… I šta god da kupite, teško je da ćete pronaći nešto što može preuzeti ceo teret na sebe i osloboditi vas dugova koje vučete za sobom.
Od momenta dijagnoze teških bolesti najkritičnijiji faktor postaje vreme. Kada život sebi postavi neke rokove, vreme kao za baksuz počne nekako da se ubrzava. Dijagnoza teške bolesti kao da povlači i objavu rata sa njene strane i njen prelazak iz gerile u frontalnu borbu, kao da nam se sveti zato što smo ugrozili njenu privatnost pa sada kreće sa konjicom. Tada pacijent mora brzo da deluje jer gubljenje vremena nije pametna solucija u trenutku kada neprijatelj juriša ali to se ipak najčešće i dešava. Svo slobodno vreme koristi se za pronalaženje dalekog leka što u mnogome podseća na vernike koji traže Boga u mističnim i dalekim i krajevima a nikako u svom selu, gradu ili još bolje u svom srcu jer “Bog živi negde tamo, daleko..” A sve što ovde morate da uradite jeste da se duboko zamislite, da pogledate u sebe, pronađete greške i pod hitno počnete da menjate stvari. I kod običnih požara važi: plamen je zapaljen, morate proći kroz vatru? Onda pod hitno skinuti sa sebe sve zapaljivo.. zatvoriti dotok goriva… protok vazduha… ukloniti iz okruženja potencijalne zapaljive predmete…vatra se mora ugasiti.
Šta god da uradite u vezi svoje bolesti i izlečenja, ne zaboravite jedno: naše sudbine su u Božjim rukama pa time i naše izlečenje. Božja strana zadržava diskreciono pravo odluke o našoj sudbini kao i upotrebu lex specijalisa.
Daj mi još – u potrazi za lekom protiv teških bolesti lako se skrene s puta
Borite se. Ne dozvolite da bolest manipuliše vama.
Pokušajte da uhvatite i živite “sadašnji trenutak” jer to je upravo ono što će vam bolest prvo oduzeti. Svojim mislima uvek ćete biti odsutni, u potrazi za lekom, u iščekivanju da taj lek odnekud dođe, uvek negde tamo a nikako “ovde i sada” jer “tamo” je spas a “ovde” je bolest. Tako će pacijent a i sama porodica te dragocene i važne trenutke izgubiti u grozničavom traganju umesto da ih prožive zajedno u vremenu koje sada grabi kao ludo a lek za bolest potraže u svojoj blizini. Lek ipak mora biti tu negde, u blizini samog uzroka bolesti, ovde i sada. Kada kažemo “blizu”, ako lečite telo, onda će to “blizu” biti priroda u vašem okruženju ali ako lečite duh onda se to “blizu” nalazi u vama samima. Teške bolesti, a posebno one tumorske, će frontalnu borbu voditi sa povremenim uzmacima što se nekad da pogrešno protumačiti kao njihova slabost a nama kao potvrda ispravnosti naše taktike. Međutim, svaki naredni napad postaje sve jači i organizovaniji i puno puta demantovaće našu ratnu filozofiju. A ona prava, pobednička filozofija je vrlo prosta i možemo je staviti u samo jednu rečenicu: “nijedna bolest vas ne može pobediti sve dok vi ne podignete belu zastavu” jer vaš imuni sistem boriće se poput ranjenog lava, bez uzmicanja. Odbrana života njegova je primarna i sveta misija i nikada neće položiti mač sve dok se vi ne budete predali.
Postoji još jedan, vrlo opasan saveznik neprijatelja, a to je – navika. Objava rata isprva šokira čoveka pa on sa velikim očima ulazi u priču. Ali vremenom ljudi se navikavaju na sudbinu i ta navika počinje da ih uspavljuje. Priča obično krene tako što vest koja dolazi kao grom iz vedrog neba probudi uspavanog čoveka i kad su oči širom otvorene neprijatelj je jasno vidljiv i kreće se u radikalne promene ali to traje sve do onog časa kada navika ponovo zatvori naše oči. Tada polako počinje da se gubi ona početna opreznost i entuzijazam. Ako smo neke navike u početku i promenili, sada one već počinju na principu kuvane žabe polako da se švercuju na mala vrata (masne namirnice, slatkiši, duvan, piće, ostali poroci i rizična ponašanja) a sve u skladu sa onim “daj mi još” pa tako sad ovih loših navika bude čak i u većoj meri nego što ih je bilo u početku. U suštini radi se o vrlo lukavom planu gde vas bolest ponovo vraća na put koji vas je poveo u propast. Vrlo je bitno da ne dozvolite sebi da uđete u rutinu, da izgubite opreznost i taj “sadašnji trenutak” iako će se bolest stalno truditi da vas dovlači na taj teren. Ako bolest već ima i koristi svoje saveznike, niste ni vi sami u borbi. Aktivirajte svoju veru jer kod ovakvih bolesti ona postaje ključni igrač. Ne gubiti veru u spasenje jer ovakve bolesti najčešće dobijaju rat tako što vam unište borbeni moral, oduzmu veru i nadu koje drže vas kao generala a vaš imuni sistem kao vojsku.
Daj mi još – u potrazi za lekom protiv teških bolesti lako se skrene s puta
Zauzmite gard. Borite se. U tekstu 5 koraka zdravlja naći ćete neke savete. Nemojte da vas neprijatelj zavara, držite se umerenosti u jelu i piću, korigujte navike…Budite savršeni, skromni i uzdržani jer po tome ćete se razlikovati od neprijatelja i maksimalno mu otežati poziciju. Ono što će voditi vas jeste volja za životom a koja postoji samo u jednostavnosti i skromnosti. Život uvek daje vremena onima koji shvate ovu činjenicu. Ono što će voditi bolest jeste neumerenost i nezajažljivost u uzimanju, ne mareći što će svojom pohlepom ubiti i samu sebe. “Uzimam ti dan, uzimam ti noć, druženje, trenutke mira i naivnosti, planove i nadanja, sve… i još uvek mi je malo… daj mi još”.
Sa druge strane, duh je nešto što poseduje besmrtnost ali često puta čovek pravi neopreznu permutaciju besmrtnosti i na telo, zapostavljajući činjenicu da je telo slabo i prolazno te da diskreciona odluka nenadano može postati “pravosnažna”. Zato ono “daj mi još” može biti i dobra stvar ali ga treba primeniti na svaki minut druženja i razgovora sa dragim osobama koje su ispunile vaš život jer to vreme je jedino vlasništvo vašeg života. Sve ostalo ne pripada vama. Zato nemojte nikada doći do situacije da “nemate vremena” za obične razgovore i smeh bez obzira koliko da vam se čini da je sve drugo preče. Vama je dat duh alhemičara da možete vreme koje je ispunilo zlo i strah da ispunite ljubavlju i svetlošću i time ćete porazite neprijatelja. Uvek se setite onog da mrak beži pred svetlosti a da svetlost nikad ned uzmiče pred mrakom.
Antioksidans komentar:
Ova priča nije ništa novo, niti je neko revolucionarno otkriće AX tima. Poruke skromnosti, poštovanja esencijalnih vrednosti i umerenosti napisane su pre više hiljade godina i svako od nas zna za njih (Božje zapovesti) ali zbog prevelike želje za komforom i lepšim životom nekako smo ih gurnuli po strani, tobože ih ne primećujemo. A većina novih bolesti nije došla zbog gladi već upravo suprotno – zbog loših navika i zbog prevelike količine hrane, takođe loše. Ako se problemi ipak dese, otvoriće se mnoga vrata ali ne upadajte u zamku “od mnogo puteva – ne vidi se put”. Usredsredite se na problem, budite prisutni u životu a pre svega u komunikaciji sa svojom porodicom. Ovo važi ne samo za pacijenta već za sve one koji ga okružuju. Vreme bolesti pripada delu vašeg života i ne dozvolite da vam taj deo bude ukraden jer u njemu morate tražiti lek. Setite se i jin-jang filozofije: “u trenutku zenita jedne strane rađa se klica one suprotne. Ako ne budete prisutni u zenitu nećete uočiti klicu”.
Mislite pozitivno. Ne opterećujte se mnogo pitanjima tipa”šta će biti?” Sećate se one: “dosta je svakom danu zla svojega.” Vaše će biti da tragate za pravednošću i držite se Božjeg Zakona a sve ostalo će doći samo po sebi. A svakako da i sudbina ima svoje planove. Ono što je ona zacrtala teško da možete izmeniti ali ono što sigurno možete je da “učinite sve što je u vašoj moći dok vam se sudbina ne ukaže”. ‘Daj mi još’ postaće agenda i pacijenta i njegovih bližnjih ali će imat smisla jedino onda ako svaki minut ispunite ljubavlju.
[virtual_slide_box id=”54″]
Daj mi još – u potrazi za lekom protiv teških bolesti lako se skrene s puta