Besmrtnost, večni život (ili bar poprilično dug) nešto je što vekovima zaokuplja pažnju čoveka. Pobeda nad smrću jeste imperativ života i nema toga ko nije poželeo, ako ne da učini sebe besmrtnim, onda bar za malo (kojih stotinjak godina) da produži svoj životni vek. Večni život je tema koja se često spominje u religiji ali tamo ona ima drugačiji smisao i vezana je za duhovno a ne za telesno biće čoveka. Ako duh i ima potencijala da pobedi smrt, materija to svakako nema. Sudbina materije je da se uvek kreće linearnom putanjom – od tačke rođenja do tačke smrti. Taj put joj je zagarantovan i niko od nas ne može izbeći tu sudbinu. Čak i naše ćelije, u jednom mikrosistemu, žive život svojih vlasnika. Fokusirane su na život, imaju svoju organizaciju i planove, razmnožavaju se, imaju svoju vojsku koja ih brani i iste želje kao i mi – da žive što duže. Ali kao i kod njenih vlasnika kraj priče je isti. Ćelije u organizmu doživljavaju svoju programiranu smrt, samouništenje, kada ispune svoju ulogu, kada postanu stare i nepotrebne ili postanu opasne po okolinu usled delovanja određenih degenerativnih faktora poput zračenja, infekcije, hipoksije itd a koji ih toliko oštete da je njihova popravka praktično nemoguća. Tada na scenu stupa apoptoza i poput kosača oduzima život ćeliji. Ali šta se događa kada neke ćelije ispune svoj san i postanu besmrtne? Odgovor na ovo pitanje potražićemo u tekstu: Istina o raku – prokletstvo besmrtnih…
Na mobilnim telefonima pritisnite taster “PLAY” da uključite zvuk
ISTINA O RAKU – PROKLETSTVO BESMRTNIH
Pravilan balans ćelija u organizmu (homeostaza) definisana je ćelijskom deobom i apoptozom. Ćelijska smrt dešava se na dva načina: smrt nekrozom, (uglavnom grupe ćelija) koja se ispoljava u patološkim stanjima (delovanjem patoloških faktora ili mehaničkih povreda) ili smrt u normalnim uslovima (embriogeneza, diferencijacija, razvoj i regulacija imunog sistema). Apoptoza je način za uklanjanje pojedinačnih ćelija koje više ne bi trebale postojati u organizmu bilo da su ostarele i ispunile svoju funkciju bilo da su doživele neku od degenerativnih promena DNK. Naravno da svako oštećenje DNK nije razlog za smrtnu presudu pa se u početku nastoji izvršiti popravka i ozdravljenje ćelije. Taj posao dodeljen je mehanizmu repera koji ima za cilj da ispravi nastalu grešku. I tek ako on kaže da je greška stvarno nepopravljiva uslediće smrt ćelije jer bi u protivnom mogla formirati tumorsko tkivo.
Ako bi smo ovu priču preneli na nas ljude, apoptozu bismo mogli da definišemo kao normalnu, starosnu ili nasilnu i prevremenu smrt usled bolesti i povreda. Ako bismo celo čovečanstvo posmatrali kao jedan organizam onda bi svako od nas pojedinačno imao karakter jedne ćelije gde nas “master zakon” i “životni imuni sistem” uklonja sa scene kada bi ispunili svoju ulogu ili postali žrtve nekroze. Ako bi smo nekako uspeli da isključimo ovaj zakon, on bi možda izgledao kao odlična stvar ili ostvarenje sna ali bi zapravo doveo do velikih problema. Prvi problem bi bio fizičke prirode. Ako bismo isključili apoptozu ljudske jedinke, ubrzo bi došlo do prenaseljenosti zemlje a samim tim i ogroman problem sa resursima (prostor, voda, hrana, zagađenje, bolesti…) a što bi svakako opet dovelo do istog kraja samo što bi se tada javila nekroza čitave populacije koja bi vrlo brzo uspostavila ravnotežu koju smo oduzeli svojim “fantastičnim” delom. Ali, ova nekroza ne bi bila jedini problem.
Mnogo gori problem izazvala bi degenerativna promena ljudskog duha. Ovu priču možemo posmatrati iz ugla duhovnosti ili psihologije gde čovek vremenom postaje žrtva svog iskustva, gde opterećen istim, gubi svoju “naivnost” i radost koju je imao u detinjstvu zahvaljući upravo svom nepoznanju života. Kako godine prolaze, zajedno sa njima prolazi i životna radostu koju nosi nepredvidivost mladosti. Verovatno ćete reći da kod vas to ne bi bio slučaj i vaš odgovor je logičan jer potiče iz iskustva relativno kratkog ljudskog veka. Niko među vama nije produžio svoj život za 200, 300, 500 godina i u praksi se suočio sa pomenutim problemima pa takav odgovor ne dolazi iz proživljenog iskustva. Ali čak i postojeći ljudski vek dovoljan je da uočimo tu činjenicu i ono što se tu da naslutiti je to da ako čak i zadržite normalne biološke funkcije i izgled mladosti, vaša svest postaće nepremostiva prepreka ka životnoj radosti. U religiji se to objašnjava “Adamovim sindromom” i jedenjem sa drveta znanja gde se jasno upozorava da ćete zbog takvog čina biti izbačeni iz raja a što jeste situacija o kojoj trenutno pričamo. Ako je jedenje sa drveta znanja naša karta u jednom pravcu onda će vreme postati faktor koji radi protiv nas – što je duže, bićemo izloženi jačoj patnji. Sada nemojte izvući pograšan zaključak pa pomisliti da je kraći životni vek prednost već da je prava radost čoveku obezbediti neki normalni životni vek i život ispunjen zdravljem i radošću a nikako ne željom za postizanjem besmrtnosti po svaku cenu. Ako izuzmemo izuzetke koji čine duhovno uzvišeni ljudi, telesna besmrtnost bi se pre mogla nazvati prokletstvom nego li nekom radošću. Ipak, neke ćelije uspele su da isključe zakon apoptoze i time postignu svoju besmrtnost…
Imuni sistem – najbolji doktor
Rak je abnormalni rast ćelija koje su izgubile mogućnost apoptoze. One više ne umiru (bar ne onako kako bi trebale) i time su ostvarile svoj san o besmrtnosti. Kako im je to pošlo za rukom? Imuni sistem bi trebao biti taj precizan i nepotkupljivi mehanizam čija je dužnost da se brine o ovakvim ćelijama.
Nije ništa neobično da se svakodnevno pojavljuju na desetine i stotine hiljada ovakvih ćelija a posao imunog sistema jeste da iste ukloni sa scene. Ako to ne učini, doći će do stvaranja tumorskog tkiva što nije dobro rešenje za organizam. Imuni sistem je korektan i nepodmitljivi faktor bezbednosti pa ako se dogode ovakve greške to može značiti samo jedno: ili je isti oslabio svoju funkcionalnost zbog velike toksikacije organizma ili je možda suviše opterećen jer već ratuje na više frontova. Obično je kod pacijenata obolelih od raka primećeno prisustvo raznih virusa, HPV-a, herpesa, mononukleoze, epstajn-bar virusa, parazita i ostalih “smetala” koje poprilično zaokupljuju imuni sistem. Infekcije, paraziti, virusi, glivice, toksini iz okruženja… sve to može kompromitovati naš imuni sistem.
Kako god, ovu njegovu slabost neke ćelije će iskoristiti kako bi se namnožile i formirale tumorska tkiva. A takve ćelije imaju želju da žive što duže. Lako se adaptiraju, toksičnost okoline im ne smeta, mogu da žive bez kiseonika, brzo se organizuju, obezbeđuju sebi snabdevanje svim potrebnim resursima (angiogeneza), brzo se razmnožavaju migriraju (metastaza) do najudaljenijih mesta u organizmu (kancer). Na mestima migracije, kao necivilizovani došljaci, postaju još agresivnije pa čovek obično strada upravo od tih sekundarnih a ne od primarnih tumora. Degenerativna životna filozofija kancerogenih ćelija podseća upravo na otpadnike iz raja koji se, osećajući svoje prokletstvo, okreću fanatičnoj osveti. A šta će učiniti onkolog? Onkolog će pokušati da glumi imuni sistem tako što će hemoterapijom i radijacijom pokušati da izazove smrt (apoptozu) pobunjenih ćelija hedonista.
Ali, za razliku od imunog sistema koji sa preciznošću snajperiste cilja takve ćelije, hemoterapija i radijacija poseduje tešku artiljeriju i pri tome vid krtice pa svojim delovanjem pomahnitalog slepca izaziva ogromnu kolateralnu štetu – gde nije isključivo da čovek strada pre od lečenja nego li od same bolesti. Hemoterapija je otrov koji se ponaša slično kao i “Total” herbicid u bašti. I jedan i drugi suzbijaju “suvišnu” vegetaciju ali prave jaku kolateralnu štetu. A u celoj toj priči onkolog uopšte ne postavlja pitanje uzroka – ko je krivac za takav sled događaja?
Rak nije bolest već vrh ledenog brega koji ukazuje na niz drugih stvari a prva od njih jeste da čovek mora biti bolestan da bi razvio rak a ne obrnuto. Ako je telo bolesno i kompromitovano, ako je imuni sistem slab, ako je prisutna uvećana toksičnost i stres onda se rak javlja kao posledica takvog stanja. To nije nešto što vas zadesi iznenada, to je proces koji se razvija godinama i daje nam vreme da nešto preduzmemo.
Kriva je genetika ?
Istina o raku – Prokletstvo besmrtnih
Onkolozi će često puta okriviti genetiku: “imate loše gene i to je uzrok” a takva tvrdnja uopšte nije tačna. Genetika može biti sklonost ka nečemu ali ne i obaveza. Gentika znači da imate metak u cevi ali onaj koji povlači oroz ste najčešće vi, pogrešnom ishranom i navikama. Genetika je vaš softver, program koji nije aktivan a aktiviraju ga određene situacije, stresovi, hemikalije iz okruženja ili kombinacija takvih faktora. Ali kao što se geni raka mogu uključiti isto tako se mogu i isključiti odgovarajućom ishranom i biljnom medicinom – što je mnogo bolje rešenje od pokušaja da se to učini hemijom i otrovima. Epigenetika je nauka koja se bavi proučavanjem ekspresije gena i uz pomoć nutrigenomike koja proučava ishranu mi znamo da ishranom (sirova biljna hrana) i navikama (aktivnosti, spavanje, kontrola stresa) možemo promeniti ekspresiju gena. Tačno je to da hrana može imati veliki uticaj na ove procese. (npr. jednostavne stvari poput kurkume omogućavaju da se uključe geni koji štite od raka pa tako možemo da izmenimo odgovor gena). Kurkumin iz kurkume ima interakciju sa više od stotinu gena i ubija matične ćelije raka bez štetnog dejstva po zdrave ćelije. Sličan posao obavljaju i flavonoidi, grupa hemikalija koje npr. isključuju rast kancera i uključuju apoptozu kao i kvercentin, fisetin, elaginska kiselina, rasveratrol, razni antioksidansi itd.. Sve ove sastojke možete pronaći u zdravoj sirovoj biljnoj hrani, ako se sećate: “neka hrana bude tvoj lek…”. Kao što ćete uključiti sve pozitivne stvari koje pomažu vašem imunom sistemu, isto tako morate isključiti sve one negativne koje mu odmažu a pre svega izlaganje toksinima. Također, održavajte nivo enerigije na optimumu. To možete učiniti fizičkim aktivnostima, kretanjem, vežbanjem, pravilnim snom i navikama. Održavajte pravilan balans hormona jer oni u velikom broju slučajeva raka mogu biti ključni igrači. Ne zaboravite pri tome ni emotivnu stranu, ojačajte svoj duh, pobedite stres koji također deluje na vaše gene. Možda vam je sada jasnije zašto na našem sajtu paralelno sa promenom ishrane insistiramo i na promeni načina razmišljanja unapređenjem svog duhovnog bića. Zato što zdrav duh kao vrlo bitna komponenta podjednako utiče na ekspresiju vaših gena baš kao i zdrava hrana i navike. U ovom delu vaši postupci i razmišljana gajiće život ili bolest što je u direktnoj vezi sa ispravnošću vaše životne filozofije.
Istina o raku – Prokletstvo besmrtnih
Hedonisti…
Zašto kažemo “ćelije hedonisti”. Zato što ćelije raka, ako bi smo ih poredili sa psihologijom ljudi, najviše podsećaju na tip hedoniste. Osnovna osobina svakog hedoniste jeste želja za uživanjem, uz što manje odricanja i rada . Kada govorimo o hrani i ukusima ovaj tumorski hedonista najviše uživa u šećeru i mrsnoj hrani (životinjski proteini). Ali generalno, slatke stvari jesu najdirektnija simbolika hedonizma. Tako će i naše besmrtne ćelije rado posegnuti za šećerom kao primarnom hranom. Ali nemojte to pogrešno shvatiti. Šećer konkretno glukoza jeste osnovna i neophodna hrana i zdravih ćelija. Ona nam može doći iz bilo koje hrane koja sadrži ugljene hidrate (voće, povrće, žitarice…) U slučaju manjka glukoze naše telo istu može pribaviti iz drugih izvora uključujući proteine i masti. To može voditi do katabolizma – raspada proteina u našem telu i gubitka mišića.
Ćelije tumora imaju više insulinskih receptora od zdravih tako da one predstavljaju prave proždrljivce šećera i lakše ga apsorbuju u odnosu na zdrave ćelije koje u društvu takvih komšija lako mogu ostati bez svog obroka i gladovati. Najbolje bi bilo kada bi smo nekako mogli uskratiti šećer hedonistima a dostaviti ga zdravim ćelijama. Ali teško da možete izvršti takvu selektivnu preraspodelu ishrane. Još jedna bitnih osobina hedonista jeste želja da se dođe do većih resursa sa što manje muke ili što bi narod rekao “na gotovo”. Tako će njima više odgovarati rafinisana a ne integralna hrana jer će ovako lakše dobijationo što žele i u većim količinama. Ali ono što je najbitnije u celoj ovoj simboličnoj priči je to što namirnice poput rafinisanog šećera i životinjskih proteina ne samo što prehranjuju tumore nego još bitnije, što im stvaraju kisele sredine i ambijent koji one vole i koji podstiče njihov rast. Koncentrovani šećer (naročito visoko frukozni sirup), prisustvo mesa, mlečnog proteina i sl. stvoriće pogodne uslove za razvoj tumorskih bolesti o čemu smo dosta pričali u kineskoj studiji. Sa druge strane višak šećera (pogotovu rafinisanog) dovešće do povećanja telesne težine i viška telesnih masti i u tom slučaju imamo posrednu vezu između šećera i raka. Istraživanja su pokazala da prekomerna težina i gojaznost povećavaju rizik od 13 vrsta karcinoma uključujući kolorektalni, postmenopauzalni rak dojke, jajnika i pankreasa.
Ono što tumorskim hedonistima smeta jeste ono što je suprotnost hedonizmu a to je asketizam ili ćete možda bolje razumeti reč – post? Jelovnik u kome baš ne uživaju jeste biljna hrana, pogotovu sirova i integralna bez “mesa na stolu”. Možda će vam sada biti jasnije zašto religija često forsira post u ishrani kao jedan od načina da se doskoči ovakvim gostima. Ali najčešće je da ćete vi, kao poštovaoc nauke, ignorisati post kao zastareli verski običaj čime ćete faktički otvarati vrata takvim gostima. Zato su tumorska oboljenja i češća u razvijenim i “naučnim” sredinama.
Prokletstvo besmrtnih
Besmrtnost tela na prvi pogled može delovati kao velika nagrada ali u realnosti stvari ipak nisu tako jednostavne. Ako pričamo o čoveku koji kao jedinka dobija besmrtnost tela to znači da će isti morati biti spreman na velike žrtve i patnju, na prolaznost okoline i najbližih, na ogroman pritisak doživljenog iskustva pa besmrtnost u izvesnom smislu može tumačiti i kao prokletstvo. Takav čovek postao bi opasnost za celo društvo jer otrov koji se gomila u njemu vrlo brzo prelio bi se na čitavu zajednicu. Na isti način ponašaju se i naše ćelije kada sebe proglase besmrtnim i time ugroze telesnu zajednicu. Imuni sistem bi, po pravilu, morao delovati kako bi sprečio katastrofe većih razmera a problem nastaje onda kada on ne vrši svoju funkciju. Patnja i bol tada postaju neiminovni pratioci celog tog događaja. Iako žele uživati u svom načinu života, takvim ponašem ove ćelije dovešće svog domaćina u nezavidan položaj, zdravstvenu slabost i smrt ali će i same biti žrtve svoje pohlepe.
Antioksidans komentar
Apoptoza po defaultu ima delimično morbidan i tužan karater ali ona je tu namenski, u višem cilju, kako bi sačuvala život organizma – što je njen master prioritet. U tom smislu nijedna ćelija neće biti pošteđena bude li se suprostavila ovom targetu. U protivnom celina može biti dovedena u rizik zbog bahaćenja pojedinaca. Takvu sudbinu može doživeti i jedna država ako njeni politički akteri postanu previše bahati i kao paraziti budu uzimali ono što im po pravilu netreba. Besmrtnost jeste veliki čin ali ona se mora odvijati u duhu i mora doći do vas kao zaslužena nagrada. Vaše telo je sputano ograničenjuma ali duhom svakako možete doživeti tako nešto. Zato se potrudite da, kao dobra ćelija ovog društva, zadužite isto vrednim delima a besmrtnost će doći sama po sebi. Ona ne može biti cilj već posledica i to posledica dobrih dela. U protivnom rizikujete da na sebe navučete sudbinu ćelija hedonista i ponesete “prokletstvo besmrtnih”. Ako vas ova priča malo podseća na film “Highlander” (Gorštak) onda ne bi bilo čudno da u sukobu normalne i tumorske ćelije začujete ono “… There can be only one!…”
A što se tiče šećera i mesa, uživanje u lošoj hrani naveli smo kao zajedničku osobinu svih tumorskih ćelija sa namerom da simbolično ukažemo na problem hedonizma uopšte, kao vrlo nezdrave osobine, ne samo uzroka telesnih bolesti već i propasti ljudskog duha. Ova osobina ne mora biti vezana samo za hranu već i za ponašanje. Sve to dovodi čoveka do sukoba sa “prirodnim imunim sistemom” i životom pa ako želimo da naše živote učinimo zdravijim, mala doza asketizma doneće mnogo više koristi od odavanja hedonizmu. Simbolični primer pronalazimo u priči o Sodomi i Gomori. Tanka je linija između građanskih sloboda i anarhiji koja je protivna prirodi i životu. Stanovnici ovih gradova svojim ponašanjem definisali su sebe kao tumorsko tkivo pa je “imuni sistem” ipak morao da deluje. U protivnom, posledice metastaze bile bi kobne po celu zajednicu.
